O čemu pričamo dok lutamo
u predvečerje gradom?

Ustvari, mi samo ćutimo… ćutimo
i gledamo se kradom.
Ustvari: mi se u sebi pitamo
nešto što nikom nije jasno.
I sanjamo. I skitamo…skitamo
i katkad šmrknemo glasno.

A kad se nebo skoro već smrači
i od svetiljki grad požuti,
odjednom znamo sve šta znači
to što se ovako ćuti.

Ustvari: mi to u sebi slutimo
reči narasle u bezmerje,
pa nam je dosta i da ćutimo
i lutamo kroz predvečerje.