Pet sati čekanje na granici Ukrajina – Bjelorusija. Dolaze tu i tamo jebivjetri i nude vam ekspress prelazak za 15 USD. Nisam htio riskirati pa sam radije čekao…
Kad konačno riješite ukrajinsku administraciju i tete kontrolorke bez facijalnih izraza dolazite do Bjelorusa. Tamo počinje zabava.
Kako sam išao svojim osobnim automobilom popunjavaju se neki dokumenti (ne znam o čemu jer su na ruskom). Nitko ne priča engleski.
Jedan od graničara je znao malo njemačkog pa smo se tu snašli. Rekao mi je sve kaj moram gdje napisati, uz klasična pitanja o kešu, cilju, zabranjenim stvarima (htio sam mu reći da je droga preskupi sport, ali sam se bojao da će krivo shvatiti moj sarkazam).
Kad sam sve popunio, dao sve moguće papire od sebe i auta, te kad su pregledali auto rekli su mi da čekam. Čekao sam…
Igor (graničar) jer došao kasnije do mene, dao mi papire i zaželio sretan put uz napomenu da moram kupiti BellToll uređaj (kao ENC u HR) jer stranci plaćaju cestarinu (trošak iznosi oko 60 €) i da ako vozim po ograničenju brzine neću imati problema.

Autoceste su jako dobre, u rangu sa HR.

Minsk
Moderan, jako, jako čist. Velik i čak mogu reći – lijep. Stranaca baš ni nema. Engleski skoro nitko ne priča. U dućanima nema deklaracija na engleskom jeziku (pakao za mene vegana jer ne znam kaj je u sastojcima).

Metro-žeton košta oko 70 lipa. Tamo sam nabasao na studenticu prava iz Minska koja je znala engleski i bila je prilično iznenađena što stranci (Hrvati) turistički posjećuju ovu zemlju.
Na trgu je velik kip Lenjina. Možeš slikati, ali te promatra vojnik iz svoje kućice. Ja sam ga htio slikati iz pozadine pa sam brzo bio upozoren na svoje nedolično ponašanje i da mogu slikati samo s prednje strane.

Cijene su u rangu s HR ili nešto više. Osim goriva – puni tank od 53 litre dizela me koštao oko 230 kuna.
Vegan-hrana skupa do bola.
S obzirom da je sljedeća postaja Kijev, uzeo sam autocestu M5 prema Ukrajini. Na autocestama oni imaju zebre da mogu pješaci prelaziti ?!?

Dolazak na granicu i odmah me izdvojili u “red lane”, te rekli da čekam (mlada teta je pričala jako dobro engleski). Dva puta su mi prekopali auto, rekli da je sve OK i da mogu na passport Control.
Dajem svoju plavu putovnicu liku i kreće panika. Gleda on to, uzima povećalo, uzima ovo, uzima ono. Zove kolege. Dolaze svi i to gledaju.
Meni ništa nije jasno. Čude se onoj plastičnoj stranici i Zakaj je to tak unutra. Skeniraju BY-vizu. Uzima prvo crni telefon i zove nekoga. Nakon toga uzima crveni telefon.
Uskoro dolazi vojnik do mene i kaže da auto ostavim sa strane i da moram s njim. Parkiram ja auto i mislim si – jebote, kaj je sad.
Hodamo prema vojnoj zgradi i kaže mi da isključim telefon. Pozvoni dva put i otvaraju se vrata. Kaže mi da ga pratim. Do nas doleti neka teta i pita me jel pričam ruski. Nyet – Blyad. Ulazim u sobu za ispitivanje ili štogod to bilo. Sjedam gdje su mi pokazali i gledam okolo.
Ubrzo mi kaže vojnik na engleskom – tvoja putovnica jako dobro izgleda, “too new”. Ne znamo jeli original ili kopija i moramo provjeriti. Kaže – oprosti na ovome, ali i nama je prvi put da se s takvom putovnicom srećemo i moramo je analizirati i skenirati. Skenirali su tu plastiku, vizu. Zumirali i slikali. Nakon pol ure sam bio slobodan da idem.

Ukrajinska granica
Dolazim do vojnika koji na papiriću ispisuje tablicu i broj ljudi u autu. Gleda on u auto, gleda tablicu i ne prepoznaje odakle sam.
Dođe još par vojnika i gledaju… dođe do mene i traži putovnicu. Nakon što je pogledao koricu zadere se oduševljeno kolegama – to su Hrvati.
Na granici su mi još 2 puta prekopali auto i pitali kaj će mi kutija s 24 boce redbulla. (A to kaj sam bez recepta nakupovao antibiotike – nikome ništa).
Vozim prema izlaznoj vojnoj kontrolnoj točki, dajem papir vojniku i gleda me ovaj. Dolazi drugi vojnik i skida me s ceste.
Zelena karta, auto-passport (prometna) i putno osiguranje (uzeo sam osiguranje do 30.000€ pa mi nije mogao ništa). Gleda on to i kad je vidio da sve imam kaže mi na engleskom – change? Ja se pravim da ne kužim kaj priča. Htio je za “kavu”, a onda je samo razočarano mahnuo rukom i glasno rekao – GO!

I tako sam ja do-go-ao u Kijev.

Autor putopisa: Dominik Furjan, Varaždin

Interaktivna karta: